СРЕБРНА ПЛАНИНА

Копаоник, највећи планински масив у Србији који се пружа од северозапада ка југоистоку дужином од око 75 km, досежући у средњем делу ширину од око 40 km. Обриси рељефа Високог Копаоника створени су кроз геолошко време од пре 70 милиона година када су старије седиментне стене захваћене снажним тектонским покретима и испробијане вулканском активношцу са утискивањем и изливањем магматских стенских комплекса. Због тога Копаоник карактерише разноврсна геолошка грађа са стенама различитог настанка и старости (гранити, серпентинити, шкриљци, мермери, андезити, кречњаци). Каснији процеси ерозије и спирања кроз протекле миленијуме створили су данашње облике рељефа Копаоника.
Са скоро 200 сунчаних дана годишње, Копаоник заслужује своје друго име „Сунчана планина“. Јужни положај, висина и отвореност терена спречава задржавање облака над планином. Хладан ваздух пада у околне равнице и увале, тако да зимске температуре нису прениске. Просечна годишња температура је 3,7°C. Снег почиње крајем новембра и траје до маја, просечно 159 дана годишње. 
 
 
Термоминерални извори - бање јављају се у ширем и непосредном подгорју Копаоника. Поред познатих лечилишта Врњачке Бање, Матарушке Бање, Сијаринске Бање у подручју Копаоника налазе се извори Јошаничке Бање (т° 78°C), Луковска Бања (т° 36°-56°C) и Куршумлијска Бања (38° -57°C). Поред термалних вода на Копаонику се налазе хладне лако минерализоване воде. То су пре свега благо радиоактивни извори Крчмар воде и Марине воде на висинама од 1700 -1950 м.
 
 
Због својих природних вредности, 1981. године проглашен је за национални парк. Копаоник је место на коме се могу наћи примерци ендемске флоре као што су Копаоничка чуваркућа, Панчићева поточарка и копаоничка љубичица. Од многобројних животињских врста најзначајнији су сиви соко, златни орао, сова, дивља мачка и јелен.
 
Историјско наслеђе 
 
Средњовековни извори у повељама Стефана Немање и његових наследника бележе ове крајеве као жупу у области Ибра, од Звечана до Западне Мораве са Копаоником у центру области.
Историјски значај Копаоничке области као средишта Српске средњовековне државе  (Немањића, Лазаревића и Бранковића ) јасно обележавају утврђени градови чији су остаци смештени на истакнутим висовима у предгорју централног масива.
Градови Звечан (XI – XIV век) , Маглич (XIV век) , Брвеник (XIV век) , Врх Лаб (XIV век) , Козник (XV век) чували су плодно подгорје винородних жупа, рудно и шумско благо Копаоника и богате задужбине српских владара, као што су:
- Петрова црква (VIII – IX век) код Новог Пазара
- Студеница (XI – XII век) код Ушћа
- Жича (XIII век) код Краљева
- Сопоћани (XIII век) код Новог Пазара
- Ђурђеви стубови (XII век) код Новог Пазара
- Градац (XIII век) код Рашке
- Павлица (XIV век) код Рашке
Богата рударска прошлост Копаоника у историјским изворима бележи рашког краља Стефана Уроша И који доводи из Немачке рударе најамнике познатије као Сасе. Рударска насеља и градови у ширем предгорју имали су топионице – ковнице новца: Стари Трг, Ново Брдо, Рогозно, Плана.
Копаоничка рудна област доживљава процват у XIV и XV веку за време деспотовине када се развија трговина са Дубровачком републиком, Византијом и западном Европом.
Рударство ових крајева пропада походима Турака у XV веку и обнавља се крајем XIX и у XXвеку.
 
Небеске столице 
 
Локалитет Црквина је археолошко налазиште из касно-античког периода (3 - 4. век) и ранохришћанског периода (крај 5. века и 6. век), који се налази на надморској висино од 1800 метара, управо испод Панчићевог врха на Копаонику (2017 метара), у централној Србији, на административномј линији са Косовом. Локалитет је назван по поетичном топониму Небеске столице који означава брдо у чијем се подножју налази, заправо по стењу које визуелно доминира околином, а које је давне 1895. године инспирисало војводу Мишића да га именује као Небеске столице. На Небеским столицама пронађена је ранохришћанска базилика са двоструком апсидом, грађена у техници ломљеног и притесаног камена, са кречним малтером као везивним средством. Црква има сложену основу коју чине припрата, наос, двострука апсида - северни брод и јужни анекс. По предању ова црква је посвећена светом Прокопиј, заштитнику рудара, што је било и логично, јер Копаоник је у античким и средњевековним изворима назван Сребрна планина, која је још тада била позната по рудном богатству. На основу досадашњих истраживања, стручњаци претпостављају да се током 5-6. века на Небеским столицама налазио важан култни центар, који је својим положајем на врху планине јос више истицао свој значај. Имајући у виду географске и климатске одлике терена, стручњаци претпостављају да је у ранохришћанском периоду овде постојао сакрални центар, док је насеље било смештено нешто ниже.
 
Светилиште Метође
 
Мала црква смештена у стени настала је у турско време, ту су људи ових крајева, кријући се од Турака, долазили у збегове, па су и уредили цркву у самој литици. Посвећена је светом Методију. Црквица и овај крај назван је Метође, а пећина се налази на висини од 1.450 метара. Кад се са обронка Метођа пође уз Гвоздачку реку, при врху се налази гејзир. Висок је неколико метара, млаз воде се под притиском диже у висину, около је густа листопадна шума и призор је очаравајући. 
Copyright (c) Anterija 2014. All rights reserved.